To su samo moje misli

Vreme prolazi a mi se pitamo gde smo?Koliko cemo ziveti?Svakog minuta udisemo onaj isti vazduh koji nas ziwot cini monotonim.Zasto?Zato sto moramo?Ne moramo,ali smo navikli.Ljudi ne razmisljaju o tome kako bi bilo da krenemo drugim putem jer misle da je kasno za promene.Ali ja razmisljam o svemu.Sada mi vreme prolazi ovako.Polako.A ja ga trosim razmisljajuci.Sta ce biti sutra?Hoce li se desiti nesto zanimljivo?Nesto sto ce mi promeniti zivot iz korena?Ma neee.Meni je zivot wec drugaciji.Drugaciji od drugih.Samim tim sto sam drugacija od ostalih moj zivot je drugaciji.A i jako sam pozitiwna osoba i puna razumevanja i ljubavi,zar ne?Zaljubljena sam stalno.I kad nisam,ja nadjem predmet obozavanja.To me cini ispunjenom,jer ljubav je pokretac srece i divnog raspolozenja.Samo razocarenje moze dovesti do suprotnog efekta.Ali zasto bi se razocarali u nesto sto ne postoji?U nesto sto znamo da nije nase nego cime samo trosimo vreme?E,tu je car.Da bismo voleli moramo znati i da patimo.Jer ne postoji radost bez tuge,osmeh bez suza,sunce bez kise,svetlost bez mraka.Sve ide zajedno i zajedno i nestaje.Zasto?To niko ne zna,pa ne znam ni ja.Ali ni ne razmisljam o tome,jer....zasto bih?To je sve sto cini ovaj misteriozni zivot.Umreti ne znaci nestati,samo nastaviti ziveti na drugi nacin.Tako ni osecanja nikad ne nestaju,samo menjaju oblik i smenjuju se....Mozda razumes a mozda i ne.Mozda mislis na prvu ruku i da sam luda,ali kad malo bolje razmislis i pogledas pravu sliku,znaces da nisam i udubices se u svaku moju rec jos dublje i potonuces u vir razumnih tvrdnji.Ali i ja sam obicna devojka koja trazi svoj put.Odatle i sva pitanja.Zar se ti nekada ne pitas isto? Zasto ljudi beze od osecanja?Zasto skacu sa zgrada,mostova?Zasto seku vene?Kao sto rekoh,niko ne umire.Nastavlja da zivi,samo na drugi nacin.Ali i tamo vladaju osecanja.Samo kukavice beze od sebe.Takvih ce biti uvek,ali nece to nikad shvatiti jer ce uvek hteti da pobegnu da ne bi saznali istinu.Tesko jeste,to znamo svi.Najgore osecanje jeste strah.On nas navodi na nesto sto nikada ne bismo uradili da on nije prisutan.Ali i strah se pobedjuje kao i svaki ruzni deo naseg zivota.I opet se vracamo na ljubav.Kao osnovno oruzje protiv zla.Protiv svega sto je pogresno,pa i samog straha i bezumlja.Kada smo zaljubljeni jedino na sta mislimo je ta osoba koja nas ispunjava.Tada osecamo tu slobodu i pokretacku energiju da promenimo svet.Da radimo samo dobro i samo se smejemo.Nasoj sreci tada nema kraja.Zato samo volite i budite voljeni.Borite se za ono sto volite i ne dozvolite da patite zbog osoba koje nisu vredne vasih suza.Osmeh na lice i glavu gore.Jer pored poraza,ostati srecan i dostojan sebe je najveca pobeda.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.